Ulazim u bolničku sobu, pomalo nervozna jer nikome nije prijatno u bolnici, a još manje među nepoznatim ljudima. Pogled mi pada na jednu baku koja već leži u krevetu pored prozora. Pogleda me, osmehne se i kaže:
– Ja sam Dinka, sine, dobrodošla.
Zauzmem svoj krevet, klimnem glavom i zahvalim joj se. Dinka je prava dama starog kova – smeđa kosa uredno zalizana, pidžama na pruge, u rukama čita „Politikin Zabavnik“ iz 1992. godine. Pomislim: biće zanimljivo.
Posle par sati, vrata sobe se ponovo otvaraju. Ulazi druga baka, spretna i živahna, smeška se kao da ulazi u kafanu, a ne u bolnicu.
– Zdravo, ja sam Vinka – reče i zasedne preko puta mene, sa sve maramom vezanom pod bradom. Dinka i Vinka se odmah upustiše u razgovor, kao da se znaju ceo život. A ja, tu kao treći točak, prisluškujem i u sebi se smeškam.
Danima tako… kafa iz termos-boce, pričanje viceva, komentarisanje sestara i lekara. Prava mala terapijska zajednica.
A onda, posle dva dana, ulazi treća baka – polako, ali odlučno, sa štapom u ruci i karakterom u očima.
– Ja sam Tinka – reče.
U tom trenutku sam se prevrnula od smeha. Dinka, Vinka i sad Tinka! Pogledam u sestru koja je dovela Tinku i kažem:
– Šta je sledeće? Da nam se pridruži Zinka, pa da otvorimo hor?
Baka Tinka nas pogleda i mrtva hladna doda:
– Pa mogla bih ja da pevam, znaš, kad sam bila mlada pevala sam u horu iz Doboja.
Od tog trenutka postale smo mala bolnička atrakcija. Medicinske sestre su nas zvale „Ženske iz bajke“, doktor nas je nazivao „Trojka s Panonije“, a ja sam svaki dan zaboravljala da sam u bolnici.
Nekada nas život spoji sa nepoznatima, a oni nam donesu više radosti nego ljudi koje znamo godinama. Dinka, Vinka, Tinka i ja – četiri žene, četiri priče, ali jedno prijateljstvo koje ni bolnički dani nisu mogli da pokvare.
PREUZETO