Išla sam kod svekra i svekrve samo da im ostavim nešto što su tražili. Nisam najavila dolazak, mislila sam – biću tu par minuta. Vrata su bila odškrinuta, čulo se kako razgovaraju. I onda sam stala. I poželela da nisam čula ni reč.
Svekrva je rekla:
„Njegova deca nisu ni približno pametna kao od njegove sestre. Ova mu žena ne zna ni da ih vaspita.“
A svekar dodaje:
„Šta očekuješ, kad je i ona jedva završila školu. Deca joj sve vreme po telefonu, razmaženi i bez poštovanja. Nisu ni nalik na naše.“
Ostala sam bez vazduha.
Stajala sam na vratima, steglo me u grudima kao nikad pre. Moja deca… njihova unučad. Toliko sam se trudila da ih svi vole, da izgrade odnos s njima. Odlazili smo svaki vikend, nosili kolače, crtali im crteže, zvali ih „baba i deda“ s ljubavlju.
A oni…
Otišla sam bez da su znali da sam bila tu. U kolima sam plakala kao nikad. Ne zbog sebe. Nego zbog te male duše koje ih gledaju s ljubavlju – a ne znaju šta ti ljudi zapravo misle.
Od tada… sve je drugačije. Ne branim deci da ih vole, ali više nikad neću dozvoliti da im budem most prema nekome ko ih ne vidi srcem.
PREUZETO