Jovica iz Bileće ostao je sam sa šlogiranim roditeljima, dok je sestra uzela svu imovinu – ali mu je život na kraju sve vratio
U selu nadomak Bileće, na jugu Hercegovine, gde se vetar poigrava starim kamenim kućama, a tišina zamenjuje reči, živeo je skromni čovek – Jovica V., jedini sin svojih roditelja. Njegova priča nije bajka. Ona je svedočanstvo o istinskoj odanosti, tihoj patnji i nepravdi – ali i o tome kako ponekad sudbina ume da vrati ono što život uzme.
Život koji nije birao, ali ga je izabrao da izdrži
Jovica nije imao velike snove. Bio je tih, nenametljiv, jednostavan čovek koji se nikada nije ženio. Mnogi bi rekli – „nema ni kučeta ni mačeta“, i tu bi stali. Ali Jovica je imao nešto drugo – ogromno srce i posvećenost bez granica.
Kada su mu roditelji jedan za drugim doživeli moždani udar, život se za tren preokrenuo. Majka je ostala vezana za krevet, otac nepokretan i zbunjen, jedva da je prepoznavao ljude oko sebe. Jovica je ostavio sve – i nadnice, i sezonske poslove, i retke pozive prijatelja – i posvetio se samo njima.
Kupao ih je, hranio kašikom, presvlačio kao decu. Noću se budio da proveri da li dišu, danju ih vodio lekarima, vukao ih kolima po seoskim putevima, učio da meri pritisak, davao terapije, molio Boga da izdrži. Nikada se nije požalio.
Sestra uzela sve – jer “on ionako nema porodicu”
Za razliku od njega, njegova rođena sestra – koja godinama nije ni dolazila u porodičnu kuću – jednog dana se pojavila kada je trebalo raspodeliti nasledstvo. Roditelji su bili još živi, ali nemoćni. Jovica ih je čuvao, a ona je znala da uzme – sve.
Iskoristivši starost i slabost roditelja, sestra je prepisala kuću i imanje na sebe, pravdajući se rodbini rečima:
„Pa šta će Jovici, on nema porodicu, ni kučeta ni mačeta. Ja imam decu, meni treba.“
I tako, ono što je Jovica godinama održavao, čuvao, sređivao, obnavljao – sve što je zaradio i ulagao u kuću – pripalo je nekome ko u nju nije zakoračio godinama. Ostao je bez ičega.
Samoća, ali i čista savest
Nakon smrti roditelja, Jovica je bio sam. Bez imovine. Bez kuće. Bez prava. Sestra mu nije dozvolila ni da ostane da živi u roditeljskom domu, pa se povukao u jednu staru pomoćnu zgradu na kraju sela. U njoj je proveo zimu grejući se na peć “smederevac”, bez tekuće vode.
Ipak, ni tada se nije žalio. Govorio je samo:
„Oni su me rodili, oni su me podigli. Red je bio da im se odužim. A ko će ako neće svoje dete?“
Sudbina mu je vratila dostojanstv
Ali kako to obično biva – nepravda ne traje zauvek. Posle nekoliko godina, sestrina deca su prodala kuću koju su nasledili, a novac spiskali. Sestra se razbolela, porodica joj se raspala, a sinovi su je napustili. Kuća je propala, prazna i zarasla u korov.
S druge strane, Jovica je – iako skroman i siromašan – stekao poštovanje celog kraja. Ljudi su mu donosili drva, pomagali oko hrane, a lokalna crkva i opština skupili su novac da mu se napravi mala montažna kuća na zemlji koju je dobio od prijatelja.
Jedan penzionisani doktor kome je Jovica nekada pomogao besplatno na imanju, ostavio mu je u testamentu skromnu, ali urednu kućicu u okolini Trebinja. Danas Jovica tamo živi – sa psom kojeg je udomio i koji ne silazi sa njegovih stopala.
Foto: Shutterstock
Istina ostaje, a dobri ljudi nisu zaboravljeni
Priča o Jovici iz Bileće danas se prenosi kao priča o časti, žrtvi i poštenju. On nije imao ništa – pa je dao sve. Dok su drugi grabili, on je njegovao. Dok su drugi bežali od odgovornosti, on je nosio tuđe terete.
I iako nije ostavio naslednike, Jovica je ostavio najvažnije nasleđe – primer ljudskosti. Jer, kako i sam kaže:
„Možeš izgubiti kuću, pare, zemlju… ali ako izgubiš obraz – onda više nemaš ništa.“
STIL