… Ana je ćutala. Samo je čvršće stisnula Markovu ruku, ali on je nesigurno povukao ruku kao da želi da se rastopi između kauča i hladnog pogleda majke. Njegova tišina više nije bila iznenađenje za Anu. To je bila potvrda. Ćutao je kad ju je majka upoređivala sa sluškinjom. Ćutao je dok se ona rugala njenoj pripremi. Ćutao je čak i kad je plakala u kupatilu, nakon još jednog poniženja.
Silvija je ustala sa stolice, ispravila bež suknju i pogledala snahu sa naučenim osmehom.
– Ana, dušo, ne preteruj. To su samo šale, to je naš urbani način. Zar Ne, Mark?
Marek je oklevao. Anin pogled ga je opekao, iako je bio miran. Hteo je nešto da kaže. Malo. Ali kako se nositi sa celim životom potčinjavanja? Sa glasom koji ga je od detinjstva naučio da ljubav treba da zaslužuje? Opet je ćutao.
Anna je polako ustala i ispravila ogrlicu haljine sa dostojanstvom koje nema nikakve veze sa “seoskom devojkom”. Imala je moć. Imala je samopouzdanje.
– Hvala na gostoprimstvu, Silvija. To je bilo … poučno.
Okrenula se prema vratima. Mark je gledao, rastrgan između dva sveta. Jedan je udoban, pasivan, u majčinoj senci. Druga je teška, ali stvarna, pored žene koja više nije želela da je gaze.
Kada se Ana uhvatila za kvaku, Marek je skočio.
– Ana, molim te, ostani. Možemo razgovarati. Obećavam da…
– Ne obećaj, Mark. Vaša obećanja su poput onih kristalnih čaša na veb lokaciji vaše majke. Lepo, ali prazno. A kada se udari, boli se.
Nije odgovorio. Utihnuo je. Kao i uvek.
Ana je otišla. Napolju je mirisala kiša i kasni grad. Nije plakala. Nema više. Išla je direktnim, odlučnim korakom. Svaki korak je bio oslobađanje.
U narednim danima Marek je pokušao da pozove. Nekoliko puta. Zatim je pisao. Kratke, haotične poruke. Ana nije odgovorila. Ne iz osvete. Samo zato što je konačno izabrala sebe.
Pronašla je mali stan u mirnoj ulici. Posao je u pekari. Mirisala je na svežu pitu i novi početak. Svako jutro je mesila hleb. Istim rukama koje su nekada poznavale zemlju, sada je formirala nešto svoje.
Silvija više nije razgovarala. Nakon nekog vremena, Mark je shvatio. Njihov brak je poništen, tiho, bez publiciteta. Za prijatelje je to bila samo još jedna priča koja nije uspela. Za Anu je to bila tiha revolucija. Ona koja joj je spasila dušu.
Prošli su meseci. Godine. Jednog jutra, kada su sunčevi zraci uleteli kroz prozor njene kuhinje, Ana je osetila: ništa joj više ne smeta. Ne čuje Silvijin glas u glavi. Ne čeka izvinjenje koje nikada neće doći.
Osećala je mir.
Jedna klijentica u pekari jednom joj je rekla:
– Imaš tople ruke, dete. Oseća se u vašem hlebu.
Anna se nasmešila. Prvi put-iskreno, bez gorčine.
– Hvala. Vreme ih je učinilo takvim.
Život se nastavio. Bez luxuza, bez odobrenja spolja. Ali puno istine. A Anna-seoska devojka-postala je žena koja je držala glavu visoko. Ne zato što joj je neko to dozvolio. Ali zato što joj više nije bila potrebna Ničija saglasnost.
PREUZETO