Ćerka joj ostavila unuka na čuvanju i otišla na poslovni put: Kada je otvorila torbu, njen sadržaj je šokirao, a onda joj je 1 poziv slomio srce

Roditelji su tu da deci pružaju neizmernu ljubav i podršku koliko god ta deca imala godina i u kakvoj god se životnoj situaciji nalazilia, dokaz za to je ispovest jedne majke koja je bez reči i pitanja pristala da pomogne ćerki kada se našla u pomalo “mutnoj” situaciji, njenu ispovest prenosimo u celosti.

„Naravno, draga. Šta ti treba?“ Upitala sam, pokušavajući da privučem njenu pažnju. Ali moja ćerka je već išla ka hodniku, gde je ostavila veliki plavi kofer.

„Imam neku poslovnu obavezu“, rekla je, glasom malo previše vedrim. „Treba mi da se brineš o Tomiju oko dve nedelje. Možda malo duže.“

Namrštila sam se, osećajući kako se nešto neprijatno uvija u meni. Ali uvek sam uživala provodeći vreme sa svojim unukom, tako da mi nije previše smetalo. Obožavala sam ga; bio je pun energije, uvek radoznao i postavljao je pitanja koja su me nasmejavala.
Ipak, bila sam zabrinuta za svoju ćerku. „Koliko tačno dugo, Džejn? I o čemu je ovo poslovno putovanje?“

„Samo je… novi projekat. Znaš kako je. Vratiću se pre nego što se okreneš“, odgovorila je, i dalje izbegavajući moj pogled.

Njene ruke su se nervozno igrale sa kaišem tašne, jasan znak da je zabrinuta, iako to nikada ne bi priznala.

„Džejn“, insistirala sam, pokušavajući da probijem zid koji je podizala. „Je li sve u redu? Izgledaš iscrpljeno. Ako treba da razgovaraš, tu sam.“

Konačno, pogledala me je u oči i na delić sekunde sam videla nešto sirovo i prestravljeno kako joj preleće preko lica pre nego što je to sakrila pod usiljenim osmehom. „Dobro sam, zaista. Samo sam umorna. Nema razloga za brigu.“

Ali ja sam bila zabrinuta. Moja ćerka nije bila osoba koja olako traži pomoć, a ovaj zahtev je delovao teško zbog nečeg neizrečenog. Ipak, klimnula sam glavom i zagrlila je. „U redu. Ali obećaj mi da ćeš pozvati ako ti nešto zatreba.“

Uzvratila je zagrljaj, ali je bio kratak, gotovo žuran. „Hoću, mama. Hvala.“ I otišla je, žureći da uhvati let, ostavljajući Tomija.

Srećom, Tomiju je bilo lako odvući pažnju. Dan smo proveli igrajući se, čitajući priče i jedući njegove omiljene grickalice. Ostavila sam po strani grizući osećaj u sebi i fokusirala se na to da ga usrećim. Na kraju krajeva, Džejn je obećala da će se uskoro vratiti.
Nije bilo razloga da mislim drugačije. Te noći, nakon što je moj unuk prosuo sok po sebi tokom večere, otišla sam do kofera da mu nađem čistu odeću. Ono što sam pronašla šokiralo me je i još više zabrinulo.

Otvorila sam ga, očekujući da ću pronaći uobičajeno – pidžamu, majice, možda igračku ili dve. Ali ono što sam pronašla me je zaledilo… Na prvi pogled, to je bila samo odeća. Ali kopajući dublje, shvatila sam da nije samo za jednu ili dve nedelje. Bila je tu zimska odeća – debeli džemperi, kaput i rukavice. Zatim prolećna odeća – gumene čizme i lakša jakna. Srce je počelo da mi lupa! Zašto bi Džejn spakovala odeću za nekoliko sezona ako će biti odsutna samo nekoliko dana?

Onda sam pronašla puno dečakovih igračaka i lekova – inhalator, tablete protiv alergija i bočicu sirupa za kašalj. Delovi su počeli da se sklapaju, a jeza mi je prošla niz kičmu. Ovo nije bilo kratko dvonedeljno putovanje. Nastavila sam da tražim, ruke su mi sada drhtale. Na dnu kofera bila je bela koverta sa mojim imenom ispisanim Džejninim rukopisom.

Unutra je bio novac. Mnogo novca. Više nego što sam je ikada videla da nosi sa sobom. Zastao mi je dah kada sam shvatila nešto strašno – Džejn nije planirala da se uskoro vrati… možda nikada!

Ostavila sam joj poruku, trudeći se da ne dozvolim da se panika vidi u mom glasu: „Džejn, mama je. Molim te, pozovi me čim ovo čuješ. Brinem se za tebe.“

Moje misli su jurile pokušavajući da sve to shvatim. Zašto bi ostavila Tomija sa mnom ovako? Zašto mi nije rekla ako nešto nije u redu? Zgrabila sam telefon i pozvala je, ali se odmah uključila govorna pošta.

Sledećeg jutra, kada mi još uvek nije uzvratila poziv, moja panika je još više porasla! Zvala sam njeno radno mesto, njene prijatelje, pa čak i njenu bivšu cimerku sa univerziteta. Niko je nije video niti je išta znao o njoj. Bilo je kao da je nestala bez traga.

Prošla su tri dana, a ja sam se jedva držala. Tomi je bio premlad da bi razumeo zašto mu se majka ne javlja na telefon, a ja sam učinila sve što je bilo moguće da stvari ostanu normalne zbog njega. Ali svaki put kada bih ga pogledala, srce me je bolelo od brige.
Gde je bila Džejn? Zašto bi ovako nestala? Vratila sam se koferu, nadajući se da sam nešto propustila… neki trag o tome gde je možda otišla. Ali sve što sam pronašla bila je ta koverta sa novcem, tihi podsetnik da je moja ćerka ovo planirala već neko vreme. Ova pomisao mi je prevrnula stomak.

Tokom nedelje, ronila sam suze dok mi iznenada nije zazvonio telefon – video poziv. Srce mi je skočilo u grlo kada sam videla Džejnino ime na ekranu. Ruke su mi drhtale dok sam pritisnula dugme „Odgovori“ i videla lice moje ćerke.
„Džejn? Gde si? Jesi li dobro?“

Usledila je duga pauza pre nego što je odgovorila, izgledajući iscrpljeno i iscrpljeno. „Mama, mnogo mi je žao.“

„Žao zbog čega? Džejn, šta se dešava? Gde si?“

„Dobro sam, mama, ali ne mogu ti reći gde sam. Na tajnoj sam radnoj misiji.“

„Džejn, plašiš me. Šta se dešava?“

„Ne brini, mama. Bezbedna sam i zdrava i vratiću se uskoro“, rekla je moja ćerka, ali nisam bila ubeđena.

„Ne verujem ti. Zašto te ne mogu lepo videti?“ upitala sam.

„Mama! Stresiraš me! Dobro sam. Molim te, daj mi Tomija na telefon; želela bih da razgovaram sa njim.“

Uzdahnula sam, ali sam uradila kako je tražila. Da bi izbegla da ponovo razgovara sa mnom, čim je završila razgovor sa Tomijem, spustila je slušalicu. Kada sam pokušala da je pozovem, nije se javila – njen broj je bio isključen! Sedela sam tamo, gledajući u taj zloslutni plavi kofer…

Džejn je uvek krila identitet Tomijevog oca. Znala je ko je on, ali se zaklela svojoj majci da nije. A istina o njemu je bila mnogo mračnija, znala sam da je opasan čovek. Slučajno je saznala da se vratio u grad i znala je da mora brzo da dela. Nije mogla da dozvoli da sazna za Tomija. Ako bi to uradio, brinula se da bi ga mogao odvesti, iskoristiti ili još gore…

Uspaničila se, spakovala Tomijeve stvari i pokušala da sve izgleda kao još jedna normalna poseta baki. Ali ovaj put je bilo drugačije. Morala je da izbriše svaki trag Tomija iz svoje kuće. Zato je spakovala svu njegovu odeću i igračke. Čak je skinula njegove fotografije sa zidova i ponela ih sa sobom. Nije htela da rizikuje da se Aleks pojavi u kući i sve poništi. Znala je da to znači žrtvovanje nedelja vremena sa sinom, ali nije mogla da rizikuje.

U šta sam bila sigurna jeste da će moja majka čuvati mog sina. Ali rastužilo me je što nisam mogla da joj kažem istinu. Kako sam mogla da priznam da sam sve vreme lagala? Kako sam mogla da priznam da Tomijev otac nije bio samo zaboravljena avantura već veoma stvarna pretnja našoj porodici?

Nedelje su prolazile bez vesti od Džejn. Svakog dana sam se budila sa čvorom straha u stomaku. Svakodnevno sam se pitala da li će danas biti dan kada ću dobiti poziv i reći da je pronađena negde ili, još gore, da joj se nešto dogodilo.

Učinila sam sve što sam mogla da stvari ostanu normalne za mog unuka, ali je bilo teško. Svaki dan je pitao za majku, a ja sam morala da lažem, govoreći mu da će se uskoro vratiti, kada, u stvarnosti, nisam imala pojma da li će se ikada vratiti…

Kada je Džejn stigla, izgledala je iscrpljeno, ali olakšano. Kada ju je Tomi video, potrčao je prema njoj uz vrisak radosti i na trenutak je sve ponovo izgledalo kako treba! Ali dok sam ih posmatrala, nisam mogla da se otresem osećaja da još nije gotovo. Džejn je izgradila svoj život na tajnama i lažima, a sada su bile poput senke koja će je pratiti svuda. Kada je konačno zgrabila kofer da ode, ruke su joj blago drhtale – podsetnik na teret koji je nosila. Okrenula se ka meni, oči su joj bile ispunjene zahvalnošću i bolom u isto vreme.

S druge strane Džejn je nakon nedelja života u strahu i bez ikakvih informacija od Aleksa, konačno odlučila da je dovoljno bezbedno da se vrati. Srce je bolelo zbog nedostajanja sina, ali je znala da je učinila sve što je bilo potrebno da ga zaštiti.

„Mama“, rekla je tiho, „nikada ti ne mogu reći koliko mi ovo znači. Ali još uvek ti ne mogu ništa reći o mojoj misiji“ „Žao mi je.“

Klimnula sam glavom i čvrsto je zagrlila. „Obećaj mi da ćeš se čuvati, Džejn. To je sve što tražim.“

„Obećavam“, šapnula je, iako smo obe znale, brinula sam se da je to obećanje koje možda neće moći da ispuni.

Dok sam je gledala kako odlazi sa Tomijem, srce me je bolelo od ljubavi i straha. Znala sam da sam učinila šta sam morala da zaštitim svog unuka, ali sam takođe znala da će put pred nama biti dug i težak. Olakšanje što se vratila bilo je ogromno, ali tajne koje je Džejn stvorila proganjaće je zauvek. Dok su nestajali niz ulicu, ostala sam pored vrata i šapnula molitvu za njihovu bezbednost, ostavljajući njihovu sudbinu u Božjim rukama.