Nakon što ju je ujeo krpelj, Žana Rajković je završila u invalidskim kolicima.
Pred njom je bila bliskava sportska karijera, a onda je saznala da će ostatak života provesti u invalidskim kolicima, i to zbog uboda krpelja. Uprkos tome, posle više od dve decenije, Žana Rajković iz Arilja ostvarila je svoj san. Sve je počelo kada je bila na pripremama na Zlatiboru. Otišla je u bolnicu “na nogama”, a nakon nekoliko meseci izašla u invalidskim kolicima.
Gostujući u “Jutru” na Prvoj, Žana je ispričala svoju priču. Iako je mislila da se nikad neće vratiti normalnom životu, danas niže mnogobrojne uspehe u sportu, cepa drva, vozi automobil i pomaže drugima. Prvi simptom bio je otok, a onda su nastale komplikacije.
“Kada sam bila na pripremama sa klubom na Zlatiboru, imala sam ubod krpelja koji je bio na nozi. Videla sam veliki otok i crvenilo i kad sam pitala doktora, rekao mi je da to nije ništa, već sasvim normalna reakcija. Malo kasnije, počeli su problemi u vidu otoka zglobova, bolova u mišićima, visokih temperatura i četiri godine sam lečena kao da imam reumatoidni artritis. Nije uopšte ispitvano šta je u pitanju, nije se tražio uzrok svega toga”, započela je Žana i dodala:
“Počelo je da se dešava da ne mogu najbolje da hodam. Znala sam da treba da pomerim nogu, ali nisam znala kako to da izvedem. Na moj zahtev poslata sam na VMA, gde su me prvo pitali da li me je krpelj ujeo. Radili smo analize na koncentraciju otrova ujeda od raznih insekata, a rezultat je bio mnogo povišen. Tada je otkriveno da se radi o lajmskoj bolesti i da je već kasna faza posle četiri godine. Mogu da kažem da se radi o nesavesnom ispitvanju. Kada sam 2000. u januaru otišla u bolnicu na ispitavanje na nogama, izašla sam u avgustu u invalidskim kolicima”, ispričala je Žana.
Tri godine nije želela da prihvati da će ostatak života provesti u invalidskim kolicima.
“Prve tri godine nisam želela nikoga da vidim, niti da izađem iz kuće. Bilo mi je mnogo teško fizički i psihički. Imala sam jake bolove, a psihički sam se pitala zašto ja ne mogu da prihvatim da ću biti u invalidskim kolicima ceo život, da neću moći da se bavim sportom, da se družim, da šetam. Šta god su mi govorili, ništa nije vredelo dok sama nisam raskrstila u glavi, uz veliku pomoć porodice”, rekla je Žana i dodala:
“Bilo je teško. Mada, kaže se da je to prihvaćeno, ali ni dan-danas ne može da se prihvati. Šesnaest godina sam se borila sa bolovima i danas svakodnevno imam bolove, imam jak spazam. Dom zdravlja Arilje mi je tri puta spasio život, mogu da im se zahvalim ovim putem. Da nije njih bilo, odavno bih bila pod zemljom”, rekla je Žana i poslala jaku poruku svima:
“Posle 19 godina mogu samostalno da živim, sve mogu samostalno da obavljam. Osnovala sam Udruženje za pomoć osobama sa invaliditetom, što mi je bio veliki san. Mogu da idem na takmičenja, osvajam zlatne medalje u atletici, u disciplinama bacanje koplja, kugle, disk. Imam deset osvojenih medalja. Mislila sam da nikad neću moći da vozim auto, sada ga vozim, a i cepam drva. Želja mi je da pomognem drugima i da doprinesem tome da ne bude diskriminacije. Ljudi treba da se edukuju o tome kako žive ljudi sa invaliditetom. Kada pogledam nekoga ko je sposoban i zdrav, a neće da radi, meni se život smuči”, rekla je Žana.
(MONDO)
