U kakvom to vremenu živimo?! Sa svih strana čujemo naše stare kako kažu: “Ne želim deci da budem na teretu. Rekao sam im, čim postanem toliko nemoćan da ne mogu da se brinem za sebe – odvedite me u dom!”
Možda je opcija staračkog doma u Americi prirodno rešenje, ali kod nas to znači predaju (sa izuzetkom onih koji imaju velika primanja pa plaćaju skupu i privatnu negu). U Srbiji deca svoje roditelje šalju u starački dom samo ako su starci toliko bolesni, da ih ne mogu ostaviti same kod kuće ni na par sati.
“Nemam drugi izbor! Nisam mogla da je ostavim samu kod kuće, bojim se zapaliće sebe i stan, umreće sama – dok sam ja na poslu,” je rečenica koja se često izgovara kod nas.
Međutim, stari se u Srbiji pozivaju na starački dom sa jednim razlogom: provera ljubavi.
Ako deca počnu da se bune, kategorično odbijajući starački dom kao opciju za njihove roditelje – starci se smire. Ali ako deca samo slegnu ramenima, starci se potajno mole da im Bog da brzu i laku smrt.
U Aziji se stari ljudi smatraju anđelima čuvarima kuće u kojoj žive. Izvorom mudrosti. Kod njih postoji izreka: “U kući u kojoj nema starca nikad nema mira.” I njima nikad ne bi palo na pamet da starce izmeste iz kuće, jer to je za njih kao da drvetu odseku korenje.
Odrasla osoba se prema svojim roditeljima odnosi krajnje pažljivo i sa ljubavlju, jer tim primerom svoju decu uče kako da se odnose prema njima kad ostare.
Kako smo stigli do toga da smo starost izjednačili sa slabošću i siromaštvom?! Teretom za porodicu, teškoćom?
Na Kavkazu postoji izreka: Onaj ko poštuje pretke uzvisuje svoju čast!
Zato – pažljivo! Pogledajte svoje roditelje, jer to ćete biti vi za 30 godina. Obraćajte se njima samo onako kako biste želeli da se vaša deca obraćaju vama.
(Stil.kurir.rs)