Devojka je podelila ispovest i otkrila potresne detalje
Venčanje predstavlja najradosniji trenutak u životima mnogih ljudi, međutim, ispovest Milice iz Užica, koja već nekoliko godina kruži internetom, svedoči da se i dan za koji smo mislili da će biti najbolji u životu može pretvori u pravi pakao.
– Moj sadašnji suprug i ja smo odlučili da se venčamo u gradu iz kojeg je on rodom. To je jedno malo mesto u Republici Srpskoj, između Trebinja i Gacka. Ja sam, inače, iz Užica. U tom gradiću smo sve pripremili i bila sam baš srećna. Moja familija iz Užica će doći tu, a njegovi svakako tamo žive. Obezbedili smo im svima smeštaj, roditelji su se baš radovali našem braku i proslavi – svedoči ona, dodajući još nekoliko detalja o organizaciji samog venčanja:
– Pozvali smo oko 250 ljudi, moje rodbine i njegove. On u suštini ima mnogo rodbine, ali svi su u inostranstvu, pa je taj deo koji je u Srpskoj trebalo da dođe, što nije malo. Kad se skupe stričevi, ujaci, dede, tetke… Međutim, onda sam saznala da neće baš svi doći, iako se tamo svadbe ne propuštaju niti se iko ustručava niti žali novac. Razlog je bio – smrtni slučaj. Tačnije slučajevi – govori potresena devojka, objašnjavajući nemili događaj:
– Tri smrtna slučaja. Skoro cela njegova familija je u žalosti i nisu nikako mogli da dođu da se vesele, već su bili u fazonu da nose crninu. Umro je jedan deda i jedan rođak. A nekoliko meseci ranije i rođaka. Ja sam poludela i bila sam jako tužna. Prvo, jer niko nije predložio da odložimo svadbu, drugo jer su predložili da dođu, ali da se ne vesele, što je sumanuto. Ja nisam želela da na svoj najsrećniji dan svakog momenta kad pogledam u goste znam da su tužni jer su sahranili rodbinu. A onda s druge strane, bilo mi je krivo jer, nemojte pogrešno da me razumete, ali umrli su stari ljudi, a kod nas se kaže “gluvo bilo, ali po redu je”. I zaista verujem da je tako. Na sve to, tamo se po godinu nosi crnina, pa neki čak i leti nose duge, crne majice, u kojim se kuvaju. Posebno se odnosi na žene ma u kojim godinama da, recimo, ostanu bez oca – žali se ona i prepričava kakav je šok doživela kada su joj saopštili užasne vesti:
– Bukvalno sam vrisnula od nervoze kad sam čula da neće doći, čuo se moj jauk do Užica, a bogami, čulo ga je i celo Užice. Možda nemam prava da mi bude krivo, ali stvarno, stvarno… zar ne treba da gledamo napred a ne unazad? Zar da se okrećemo u crno i ka crnilu umesto da se radujemo najvećoj radosti – braku, deci? Da li sam loš čovek jer se ovako osećam? U suštini nisam nikom zamerila ništa, u sebi sam patila, ali svadba nam je bila fina. Ipak, osećala se praznina, ja sam imala utisak kao da nisam dovoljno uradila za njih, a njima je to bilo normalno da ne dođu ako su u žalosti. Uglavnom je bilo reč o starijim ljudima. Šta znam, oni su svi jako bliski, mom mužu je bilo neprijatno, ja sam ga razuverila i na kraju smo finu zabavu priredili. Ipak, nikad neću prestati da se čudim i da pamtim – završava Milica svoju ispovest. (objektiv.rs)